Planeta Srbija - skup blogova na srpskom jeziku

Odmah po velikom uspehu žutokratije u odbrani Kosova, stiže još dobrih vesti od naših EUropskih prijatelja i partnera: sud u Vestminsteru je odlučio da odbije zahtev za izručenje Ejupa Ganića, izjavivši da je postupak „bio pokrenut i vođen zbog političkih razloga“.Sigurno je da će u Sarajevu ovu vest dočekati kao dokaz da je Ganić nevin, odnosno da se u Dobrovoljačkoj 3. maja 1992. nije desio ratni zločin, već da se muslimanska paravojska koja je mučki napala kolonu JNA „samo branila“. Od štapskih dokumenata, šta li? Ali to mišljenje ne bi bilo ugroženo ni da je odluka engleskog suda bila drugačija; ono je odavno ugrađeno u temeljni mit ne samo BH države, već i „bošnjačke“ nacije kakvu su stvorili Izetbegović i njegovi sledbenici.To ne znači da obrazloženje vestminsterskog sudije nije delimično tačno. Naime, optužbe za ratne zločine su oduvek bile politički motivisane, budući da se rat definiše kao „nastavak politike drugim sredstvima“. Kome nije jasno, neka pogleda istorijat lažnog suda u Hagu, koji je stvoren da bi kolektivno osudio Srbe (celokupno vojno, političko i policijsko rukovodstvo Srba, od Krajine do Kosova, našlo se tamo u zatvoru), dok osobe sa drugih zaraćenih strana pušta na slobodu, osuđuje na simbolične kazne, ili ne optužuje nikako.U ovom konkretnom slučaju, optužnicu protiv Ganića podnelo je žutokratsko tužilaštvo, koje je tim činom htelo da zamaže oči narodu dok progoni Srbe po direktivama Imperije. Verujem da su tužioci u Beogradu bili zatečeni Ganićevim hapšenjem u martu koliko i sam Ganić.Nije tajna da na „prijateljskom, savezničkom i bez alternative“ Zapadu zakoni Srbije ne vrede ni pišljiva boba. Lica sa uredno dokumentovanih srpskih poternica se već godinama oslobađaju po kratkom postupku. Zato i jeste bilo zagonetno što je Ganić uopšte zadržan u pritvoru i što su Englezi uopšte sproveli proces rasprave o izručenju. Ali sama ova činjenica, da se u ovom slučaju prvo ispoštovala formalna procedura pa tek onda ponizila Srbija, govori o dubini prezira Imperije prema srpskoj državi.Koliko god je Imperija satanizovala Srbe devedesetih, ipak je prema njima pokazivala jednu vrstu poštovanja. Nema drugog objašnjenja zašto se sa Miloševićem ipak pregovaralo u Dejtonu, i što RS nije snašla sudbina RSK. To objašnjava i zašto je donesena rezolucija 1244, i zašto je NATO odustao od primene ultimatuma iz Rambujea kada je 1999. okupirao Kosovo. Uprkos besomučnim lažima, mržnji i ubijanju, Imperija je devedesetih još i znala neke granice. Sada to više nije slučaj.Zvuči nelogično, zar ne? Kako to da su Srbiju poštovali (koliko god malo) dok joj je na čelu bio „zli tiranin Milošević,“ a da je sada preziru, iako su na vlasti već deset godina razne demokrate, reformatori i osvedočene borkinje za ljudska prava? Nema to veze ni sa Miloševićem, ni sa demokratičnošću demokrata (ili njenim nedostatkom), već sa događajima od 5. oktobra 2000. Ako je Srbija izabrala da ih zaboravi, Imperija nije. Foteljaši u Stejt departmentu dobro se sećaju sentandrejskih kurseva, kufera gotovine švercovanih preko granice i raznih dogovora sa članovima DOS-a, koji su baš oni onomad osnovali. Ako već Srbija ne zna, znaju njeni dušmani da je još od jeseni 2000. godine u Beogradu na vlasti ekipa kvislinga, koji su sopstvenu zemlju bukvalno prodali za šaku dolara. A ko je pokušao da se osamostali i tih dolara odrekne, zna se kako je prošao.Logika i moral američke Imperije su vrlo jednostavni. Na primer, „pošten“ političar je onaj koji, jednom kupljen, ostaje kupljen. A izdajnicima se nikada ne može verovati, jer ako su izdali jednom - izdaće opet. Ako već Srbija ne zna, Imperija itekako dobro zna ko vlada Srbijom u njeno ime. Zato se prema njima odnosi sa tačno onoliko poštovanja koliko zaslužuju.